Један од најистакнутијих музичара данашњице и соло флаутиста Берлинске филхармоније, Емануел Паји, поново је међу нама. На програму су савремена дела за флауту Бузонија и Далбавија, док претплатничку сезону затварамо уз пасторалне звуке Брукнерове Романтичне, Четврте симфоније.
Због огромног интересовања за нови наступ соло флаутисте Берлинске филхармоније са нашим оркестром као и због раније најављеног реновирања Коларчеве задужбине, Београдска филхармонија ће након готово 35 година наступити у МТС дворани. Додатне улазнице за овај концерт ће бити у продаји на билетарници МТС дворане као и онлајн путем веб-сајта mtsdvorana.rs, од 19. маја по цени од 1.800, 2.400, 3.000 и 4.000 РСД.
Београдска филхармонија позива публику која је већ купила улазнице за овај концерт, да изврши замену карата које ће услед промене места одржавања концерта важити за МТС дворану. Замену ће бити могуће извршити на благајни Београдске филхармоније од 12 – 31. маја, чије је радно време од понедeљка до петка од 10 – 20ч, као и суботом од 10 – 14ч. Такође, замена ће бити могућа и на филхармонијском делу благајне Коларца, петком уочи наступа оркестра, од 18 – 20ч.
Дивертименто за флауту и оркестар италијанског композитора Феруча Бузонија (1866-1924), ретко је заступљен у савременом извођаштву, у великој мери захваљујући jедном од најистакнутијих флаутиста данашњице, Емануелу Пајију, који га је уврстио у свој концертни репертоар. Дело је настало 1920. уз посвету Филипу Гоберу, а премијерно га је 13. јануара 1921. године извела Берлинска филхармонија, са холандским флаутистом Хенриком де Врисом у улози солисте. Деоницу флауте карактерише прозрачна фактура која асоцира на Моцартово музичко писмо. Тоналитет овог мини-концерта, са одсеком сличним оперском ариозу у средини, је проширен, али композитор никада не прелази границу која води у атоналност. Полетни финални одсек завршава се духовитим музичким питањем и одговором у маниру традиције класицизма.
Француски композитор Марк-Андре Далбави (1961) школовао се на Париском конзерваторијуму, а као награђивани уметник усавршавао се у IRCAM-у, престижној организацији за истраживање модерне музике. Његов композициони стил карактеришу изузетни колористички ефекти. Још као млади аутор заинтересовао се за потенцијале „спектралне“ музике и истраживање тембра. Развој ових техника утицао је на полифоне и ритмичке технике попут метрике и брзине, које је интегрисао употребом електронике и експериментисањем са новим потенцијалима акустике.
Афинитет који гаји према флаути Далбави је остварио кроз своју инспирацију извођачким талентом Емануела Пајија, солисте вечерашњег концерта Београдске филхармоније. Концерт за флауту и оркестар написан је 2005. године као поруџбина Берлинске филхармоније и циришког Тонхале оркестра, и посвећено је Пајију, који га је свирао на премијерном извођењу. Паји је о делу рекао да асоцира на нову савремену верзију концерта Жака Ибера, веома је виртуозан, колоритан и сензуалан.
Очаран грандиозним Бетовеновим симфонијама, Антон Брукнер (1824-1896) до својих зрелих година није компоновао дела тог жанра. До тада је био познат у бечким музичким круговима као солидан оргуљаш и композитор монументалних миса. Прва Брукнерова симфонијска остварења доживела су фијаско. Незадовољство публике и критичара довело је до личне несигурности што је резултирало сталним преправкама или скраћењима дела. Познато је чак седам верзија Четврте симфоније, коју је сам аутор називао Романтичном. За трећу исправку симфоније аутор је компоновао ново финале (1878-1880) године, a та верзија је премијерно изведена 1881. што је био први пут да неку Брукнерову симфонију не диригује сам аутор. До данас је тo најчешће извођена верзија.
Четврта симфонија је једна од најизвођенијих дела овог композитора. Разлог за то вероватно лежи у чињеници што је то једна од његових симфонија са уобичајеним, односно знатно мањим саставом оркестра од његових других дела истог жанра. Као заклетом вагнеријанцу, Брукнер je својим симфонијама наменио и грандиозне пропорције са неуобичајено дугим трајањем преко једног сата.
Поднаслов делу Романтична према речима композитора не асоцира на романтичну љубав, нити на романтизам у музици, већ на средњевековне романсе и стила казивања поезије тог доба. Тематика витешких симбола и хероја, оличених у Вагнеровим операма, пронашла је своје место и кроз садржај. Иако није експлицитно разрађен, композитор је, насупрот осталим својим симфонијама, мислио на програм, па се тако у његовим писмима могу пронаћи назнаке програмске потке. Први став започиње звуком хорне која са градске куле најављује отварање капије утврђења на почетку дана кроз коју излазе коњаници на коњима у трку. Следе слике природе са звуцима шуме и појем птица у дивним солима дувачких инструмената. На месту другог става се налази серенада плесног карактера са пасторалним мотивима, док трећи став доноси слику лова у шуми са тријом који приказује забаву ловаца пуном енергије, наглашеног ритма и артикулације. Највише измена у односу на првобитну верзију претрпео је финални став, тако да се сматра да он нема програмских усмерења. Контрастирајући претходном ставу, мрачна атмосфера уводи нас у финале. Реминисценција почетног мотива првог става га прекида и „осветљава“ ведријим звуком. Малеровска градација расположења доводи до коначног врхунца. Нежном расположењу доприноси и друга тема, тема љубави поново протканом херојским мотивом првог става чиме Брукнер заокружује дело. На крају мрачног тунела финала у завршници се виде љубав и светлост као коначна победа.
мр Асја Радоњић
